О ЊЕГОШУ
Петар Петровић Његош потиче из династије Петровић-Његош која је владала Црном Гором преко 200 година, од 1696. до Првог светског рата.
Његово крштено име било је Радивоје, а владарско, после замонашења Петар.Историчари га обично називају владика Петар II, у књижевности је познат као Његош, а у народној успомени живи као владика Раде. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом – Петар и презименом – Петровић: владика Петар Петровић.
Петар Петровић Његош је рођен у селу Његушима (близу Цетиња) 1813. године. Не зна се тачно зашто је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Биће да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткада уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.
1825. године Његош долази на Цетиње и ту започиње његово школовање. Најпознатији његов учитељ био је песник С.М. Сарајлија. Не у школи већ у шетњама по пољу, необични учитељ причао је свом ученику о историји, филозофији, поезији ...
Када 1830. Петар I умире, Његош неочекивано постаје владар Црне горе.
Књижевним радом Његош је почео да се бави веома рано, али је своја најзначајнија дела написао у периоду од 1845. до 1851.
1845. написао је мисаону песму Луча микрокозма, а 1846. спев у драмској форми Горски вијенац (који је објавио наредне 1847. у Бечу), а 1847. историјску драму Лажни цар Шћепан Мали (који је објављен тек 1851. године). Ово су његова најзначајнија дела.
У другој половини 1949. године, жали се да га је „кашаљ спопао“. Тада се појављују први знаци туберкулозе код Његоша: кашаљ и слабљење. Од тада, његово здравље добро је само у кратким периодима. Пати од „запуштене назебе, кашља, кијавице и реуматизма“. Почетком 1851. Његош борави углавном у Напуљу и Риму. У Црну Гору враћа се, преко Трста и Задра, половином августа, без наде да ће бити излечен. Умро је од туберкулозе 19. октобра, у 10 сати ујутро, на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе. У последњим својим часовима рекао је: „Ево ме на ждријелу вјечнога дома... Копајте ме у Ловћен код нове цркве.“
Сахрана на Ловћену је одложена, због лошег времена и страховања да би скадарски Турци могли да оскрнаве ловћенску капелу, и Његош је, 21. октобра, првивремено сахрањен на Цетињу, у манастиру, у гроб његовог стрица светог Петра.
Тек 26. августа 1855. свечано су Његошеви посмртни остаци пренети на Ловћен.
Петар Петровић Његош потиче из династије Петровић-Његош која је владала Црном Гором преко 200 година, од 1696. до Првог светског рата.
Његово крштено име било је Радивоје, а владарско, после замонашења Петар.Историчари га обично називају владика Петар II, у књижевности је познат као Његош, а у народној успомени живи као владика Раде. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом – Петар и презименом – Петровић: владика Петар Петровић.
Петар Петровић Његош је рођен у селу Његушима (близу Цетиња) 1813. године. Не зна се тачно зашто је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Биће да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткада уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.
1825. године Његош долази на Цетиње и ту започиње његово школовање. Најпознатији његов учитељ био је песник С.М. Сарајлија. Не у школи већ у шетњама по пољу, необични учитељ причао је свом ученику о историји, филозофији, поезији ...
Када 1830. Петар I умире, Његош неочекивано постаје владар Црне горе.
Књижевним радом Његош је почео да се бави веома рано, али је своја најзначајнија дела написао у периоду од 1845. до 1851.
1845. написао је мисаону песму Луча микрокозма, а 1846. спев у драмској форми Горски вијенац (који је објавио наредне 1847. у Бечу), а 1847. историјску драму Лажни цар Шћепан Мали (који је објављен тек 1851. године). Ово су његова најзначајнија дела.
У другој половини 1949. године, жали се да га је „кашаљ спопао“. Тада се појављују први знаци туберкулозе код Његоша: кашаљ и слабљење. Од тада, његово здравље добро је само у кратким периодима. Пати од „запуштене назебе, кашља, кијавице и реуматизма“. Почетком 1851. Његош борави углавном у Напуљу и Риму. У Црну Гору враћа се, преко Трста и Задра, половином августа, без наде да ће бити излечен. Умро је од туберкулозе 19. октобра, у 10 сати ујутро, на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе. У последњим својим часовима рекао је: „Ево ме на ждријелу вјечнога дома... Копајте ме у Ловћен код нове цркве.“
Сахрана на Ловћену је одложена, због лошег времена и страховања да би скадарски Турци могли да оскрнаве ловћенску капелу, и Његош је, 21. октобра, првивремено сахрањен на Цетињу, у манастиру, у гроб његовог стрица светог Петра.
Тек 26. августа 1855. свечано су Његошеви посмртни остаци пренети на Ловћен.